Dok je svi­rao u „Ri­bljoj čor­bi“, no­vi­na­ri su Mom­či­la Ba­ja­gi­ća opi­si­va­li kao „onog sa gi­ta­rom ko­ji naj­vi­še ska­če u gru­pi“. Da­nas sa osmi­je­hom ko­men­ta­ri­še da je ta­kvo nje­go­vo po­na­ša­nje bi­lo sa­svim pri­rod­no, jer je bio naj­mla­đi u ben­du. Iz te epo­he Ba­ja­gi­ne ras­ko­šne, sa­da već če­ti­ri de­ce­ni­je du­ge mu­zič­ke ka­ri­je­re osta­la je ba­la­da „Kad ho­daš“, za­hva­lju­ju­ći ko­joj je pu­bli­ci ot­krio dru­gi dio svo­je lič­no­sti – po­et­sku i du­bo­ko emo­tiv­nu, ko­ja svoj kre­šen­do iz­no­va do­ži­vlja­va na sva­kom no­vom al­bu­mu Ba­ja­ge i „In­struk­to­ra“.
Ta­ko će bi­ti i na no­vom al­bu­mu ko­ji će se po­ja­vi­ti s pr­vim da­ni­ma pro­lje­ća. Emo­ci­je su i ovo­ga pu­ta na tro­nu, sa­svim na­mjer­no i, kao i u pret­hod­ne 33 go­di­ne ko­li­ko „In­struk­to­ri” kao bend po­sto­je, pre­ni­je­te iskre­no „do ko­ske“. Pu­bli­ka u Bu­dvi ima­će pri­li­ke da ču­je bar jed­nu pje­smu sa no­vog al­bu­ma na ve­li­kom kon­cer­tu u okvi­ru pro­sla­ve no­vo­go­di­šnjih pra­zni­ka u na­šoj tu­ri­stič­koj pre­sto­ni­ci - Bu­dvi. Ba­ja­ga se ovom na­stu­pu od sr­ca ra­du­je, baš kao i go­sto­va­nju u sva­kom kut­ku Cr­ne Go­re, jer ga pu­bli­ka de­ce­ni­ja­ma do­če­ku­je ra­ši­re­nih ru­ku i otvo­re­nog sr­ca.
Ni­ste do­la­zi­li u Cr­nu Go­ru još od pro­šlo­go­di­šnjeg do­če­ka, od­no­sno 1. ja­nu­a­ra ka­da ste svi­ra­li u Ba­ru. Sa­da će­te bi­ti go­sti u Bu­dvi. Ka­kve uti­ske no­si­te iz Ba­ra i šta oče­ku­je­te od na­stu­pa u Bu­dvi?
– U Ba­ru je bi­lo su­per pro­šle go­di­ne: pu­no pu­bli­ke, od­li­čan kon­cert, čak nas je i vri­je­me po­slu­ži­lo, ni­je bi­lo mno­go hlad­no tog 1. ja­nu­a­ra – ka­že Ba­ja­ga za „Dan“. - Ove go­di­ne smo sprem­ni za Bu­dvu, set li­sta je go­to­va; bi­će to iz­bor naj­ve­ćih hi­to­va iz ci­je­le ka­ri­je­re, a svi­ra­će­mo i ne­ku no­vu pje­smu pre­mi­jer­no.
Je li ma­lo ne­pra­ved­no što ni­ste če­šće kod nas, a ot­pje­va­li ste „Mon­te­ne­gro“, ne­zva­nič­nu him­nu Cr­ne Go­re?
– Isti­na je da mo­žda ne na­stu­pa­mo kod vas ta­ko če­sto, ma­da svi­ra­mo svu­da po re­gi­o­nu i ni­gdje nas ne­ma pre­vi­še. U Be­o­gra­du je po­sljed­nji kon­cert bio pri­je tri go­di­ne, svi­ra­će­mo 2018, da­kle bi­će če­ti­ri go­di­ne do slje­de­ćeg kon­cer­ta. Kad ka­žu Cr­na Go­ra, lju­di obič­no mi­sle na oba­lu, a mi smo u po­sljed­nje tri-če­ti­ri go­di­ne dva pu­ta svi­ra­li na „Lejk“ fe­sti­va­lu, jed­nom od bo­ljih fe­sti­va­la u re­gi­o­nu. Svi­ra­li smo u Nik­ši­ću, u Ba­ru, u Bu­dvi, a vo­lio bih da sa no­vim al­bu­mom ura­di­mo i kon­cert u Pod­go­ri­ci, jer ho­će­mo da svi­ra­mo u svim ve­li­kim gra­do­vi­ma u re­gi­o­nu. Sa­mo sti­ca­jem okol­no­sti ni­smo odav­no svi­ra­li u Pod­go­ri­ci.
Na­stu­pa­te u ci­je­lom re­gi­o­nu; sa­mo ovog mje­se­ca ima­li ste dva kon­cer­ta u Slo­ve­ni­ji, a kar­te su bi­le raz­gra­blje­ne čim su pu­šte­ne u pro­da­ju. Gdje vas pu­bli­ka naj­to­pli­je do­če­ku­je?
– Svu­gdje nas gle­da­ju kao do­ma­će. Idu­će go­di­ne će bi­ti 40 go­di­na mo­je pro­fe­si­o­nal­ne ka­ri­je­re, pa mo­že­te da za­mi­sli­te gdje sam sve na­stu­pao za tih 40 go­di­na... Je­di­ni kon­ti­nent na kom sa „In­struk­to­ri­ma“ ni­sam bio je Ju­žna Ame­ri­ka. Idu­će go­di­ne u mar­tu ima­će­mo na­stup u Osti­nu, u Tek­sa­su, na jed­nom od naj­po­zna­ti­jih svjet­skih fe­sti­va­la. Znam da će zvu­ča­ti ne­vje­ro­vat­no, ali to je fe­sti­val na kom je pro­šle go­di­ne bi­lo čak 1.200 bi­na! Svi­ra­li su ben­do­vi iz ci­je­log svi­je­ta, a ta­ko će bi­ti i idu­će go­di­ne. Do­bi­li smo po­ziv da na­stu­pa­mo, po­sla­li smo CV i on­da su lju­di iz or­ga­ni­za­ci­o­nog od­bo­ra fe­sti­va­la ma­lo gle­da­li po in­ter­ne­tu šta ra­di­mo; ta­ko će­mo u mar­tu 2018. bi­ti glav­ni bend na jed­noj od tih 1.200 bi­na. Mo­žda će­mo da od­svi­ra­mo još ne­ko­li­ko kon­ce­ra­ta za na­še lju­de po ve­ćim gra­do­vi­ma, ali ne­će­mo osta­ti u Ame­ri­ci du­že od se­dam da­na, jer bi tre­ba­lo da nam iza­đe al­bum i mo­ra­mo da se vra­ti­mo.
Gru­pa je na­sta­la u vri­je­me biv­še Ju­go­sla­vi­je, kad se mu­zi­ka za­i­sta slu­ša­la. On­da je do­šlo lu­do vri­je­me gra­đan­skog ra­ta, i vi ste, kao sav po­šten mu­zič­ki svi­jet, dis­ko­graf­ski ma­lo utih­nu­li. Ko­li­ko vam je bi­lo te­ško da se sna­đe­te u no­vo­na­sta­lim okol­no­sti­ma kad su ot­ci­je­plje­ne re­pu­bli­ke po­če­le da „di­šu sva­ka za se­be“?
– Kad se sve to de­si­lo, bio je šok. Ali, već 20 go­di­na ra­ni­je svi­ra­li smo svu­gdje po re­gi­o­nu i gle­da­li da, kad se po­ja­vi pri­li­ka, u svim dr­ža­va­ma ko­je su po­sta­le sa­mo­stal­ne bu­de­mo me­đu pr­vi­ma ko­ji će po­no­vo svi­ra­ti. Naš kon­cert­ni re­per­to­ar či­ne lju­bav­ne pje­sme, i ako je bi­lo ne­što od an­ga­žo­va­nih pje­sa­ma, to su bi­le is­klju­či­vo an­ti­rat­ne pje­sme.
Pr­vi ste mu­zi­čar sa pro­sto­ra Sr­bi­je ko­ji je sa ben­dom na­stu­pao u ne­za­vi­snoj Slo­ve­ni­ji sa­da već da­le­ke 1994. go­di­ne.
– Lju­di ko­ji su 1994. go­di­ne do­šli na naš lju­bljan­ski kon­cert su isti oni lju­di ko­ji su do­šli i 1988, kad ni­je bi­lo ni­ka­kve fr­ke. Po­sli­je Lju­blja­ne, „otva­ra­li“ smo jed­nu po jed­nu biv­šu ju­go­slo­ven­sku re­pu­bli­ku. Mi smo pu­no vre­me­na pro­ve­li u ra­znim gra­do­vi­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je, lju­di nas zna­ju...
Go­vo­ri­li ste da je „Ba­ja­gu i in­struk­to­re“ spa­si­la di­ja­spo­ra. Či­ni li Vam se da su ta vre­me­na i da­lje „na sna­zi“ ili da po­sled­njih go­di­na opet uzi­ma­ju ma­ha? Ko­li­ko je mu­zi­čar su­štin­ski ne­sre­ćan ka­da od­la­zi da svi­ra svom na­ro­du ko­ji je ra­štr­kan po bi­je­lom svi­je­tu?
– Ni­sam ne­sre­ćan. Dra­go mi je da mo­gu da odem i da im od­ne­sem ne­što ma­lo at­mos­fe­re odav­de, i dra­go mi je što će­mo osmi put ići u Ame­ri­ku na tur­ne­ju. U Austra­li­ji smo bi­li šest-se­dam pu­ta, svi­ra­li smo na No­vom Ze­lan­du, u Ka­zah­sta­nu, Bo­cva­ni, Ju­žno­a­frič­koj Re­pu­bli­ci... Vri­je­me ko­je po­mi­nje­te bi­lo je ta­kvo da ov­dje ni­je ni bi­lo in­te­re­so­va­nja za ta­kvu mu­zi­ku, ni­ti je bi­lo pro­sto­ra da se svi­ra, i on­da nas je stvar­no di­ja­spo­ra spa­si­la. Mi smo na to­me za­hval­ni na­šim lju­di­ma po svi­je­tu, i na­sta­vi­li smo da od­la­zi­mo i ka­da su se vre­me­na pro­mi­je­ni­la. Na­rav­no, ne ide­mo če­sto; ode­mo jed­nom u tri-če­ti­ri go­di­ne, on­da ka­da ima­mo ne­što no­vo.
Idu­će go­di­ne, oko Va­šeg ro­đen­da­na, iz­la­zi no­vi al­bum „Ba­ja­ge i in­struk­to­ra“. Ko­li­ko pje­sa­ma će bi­ti na no­vom al­bu­mu, ko su auto­ri i na ko­ju pje­smu „ti­pu­je­te“ da će „po­vu­ći“ al­bum?
– Da sa­da ni­je se­zo­na svir­ki, vje­ro­vat­no bi­smo do No­ve go­di­ne za­vr­ši­li al­bum, a ova­ko će se po­ja­vi­ti u mar­tu. Za­vr­ši­li smo 70 od­sto al­bu­ma, na­pra­vio sam de­vet tek­sto­va i osam kom­po­zi­ci­ja, Ži­ka je na­pra­vio mu­zi­ku za jed­nu pje­smu. Ži­ka i ja ima­mo po­no­vo du­et po­sli­je 30 go­di­na. Pro­du­cent je Sa­ša Ha­bić, naš sta­ri sa­rad­nik ko­ji jed­no vri­je­me ni­je bio u ze­mlji; sa njim smo ra­di­li „Zma­ja od No­ća­ja“ i „Ja­ha­če ma­gle“. Sad se Sa­ša vra­tio u po­sao, pa nam je bi­lo in­te­re­sant­no da vi­di­mo ka­ko se sa­da ka­pi­ra­mo; on se naj­vi­še ba­vio zvu­kom i aran­žma­ni­ma na no­vom al­bu­mu.
Na ko­ji od pret­hod­nih al­bu­ma ovaj no­vi naj­vi­še pod­sje­ća?
– Dru­go je vri­je­me, ma­lo su dru­ga­či­ji zvu­ci, ali smo se tru­di­li da ra­di­mo sa ži­vim in­stru­men­ti­ma. Pri­je ne­ki dan smo u kom­bi­ju pre­slu­ša­va­li ovo što je do sa­da ura­đe­no, i svi ka­žu da ih album naj­vi­še pod­sje­ća na „Pro­dav­ni­cu taj­ni“, al­bum ko­ji smo ta­ko­đe ra­di­li sa Ha­bi­ćem.
Kad pod­vu­če­te cr­tu, od svih na­stu­pa ko­je ste ima­li u ci­je­lom svi­je­tu, ko­ji na­stup će­te pam­ti­ti do kra­ja ži­vo­ta?
– Huh, bi­lo ih je mno­go... Pr­vi kon­cert u Be­o­gra­du na Ta­šu, pa pr­vi kon­cert u Ku­lu­ši­ću pri­je Ta­ša, pa pr­vi kon­cert u Do­mu sin­di­ka­ta... Ali naj­ve­ći kon­cert je bio dav­ne 1985. na Fe­sti­va­lu omla­di­ne i stu­de­na­ta u Mo­skvi, u Par­ku Gor­ki; tad je pi­sa­lo u no­vi­na­ma da je bi­lo 250.000 lju­di. Mi smo ta­mo bi­li to­tal­no ne­po­znat bend, a do­šlo je mno­go lju­di jer u to vri­je­me ni­je bi­lo mno­go kon­ce­ra­ta u Mo­skvi, pa su lju­di bi­li želj­ni mu­zi­ke. Mi smo do­ni­je­li raz­glas, a u Par­ku Gor­ki sva­kog da­na ima mi­li­on lju­di ko­ji še­ta­ju. Kad smo po­če­li da svi­ra­mo, svi su kre­nu­li ka bi­ni. Uspje­li smo da od­svi­ra­mo dva­de­se­tak stva­ri i na kra­ju je kon­cert mo­rao da bu­de pre­ki­nut, jer po­li­ci­ja ni­je oče­ki­va­la da će do­ći to­li­ko lju­di, pa je iz bez­bje­do­no­snih raz­lo­ga kon­cert mo­rao da bu­de pre­ki­nut.
To je bi­lo bo­lje od „Bi­je­log dug­me­ta“ na Haj­duč­koj če­smi, ka­da su se iz svih gra­do­va ta­da­šnje Ju­go­sla­vi­je sli­li lju­bi­te­lji „pa­stir­skog ro­ka“ da is­pra­te Go­ra­na Bre­go­vi­ća u JNA?
–„Dug­me“ je tre­ba­lo da svi­ra po­sli­je nas u Par­ku Gor­ki, ali im, na­ža­lost, ni­su da­li. Da je­su, da je bez­bje­do­no­sna si­tu­a­ci­ja bi­la bo­lja, i oni bi si­gur­no ima­li tih 250.000 lju­di.Sne­ža­na Mol­do­van


Ob­ra­de od Ru­si­je, pre­ko Polj­ske, do Du­ba­i­ja

Ru­si su ob­ra­di­li „Ve­ru­jem – ne ve­ru­jem“, a naš je­di­ni pop-rok bend na Bli­skom Is­to­ku „Ve­se­la ma­ši­na“ je na mu­zi­ku „Ma­lih slo­no­va“ na­pra­vio „No­vu go­di­nu u pu­sti­nji“ ko­ja je ubje­dlji­vo naj­ve­ći hit me­đu na­šom di­ja­spo­rom u Emi­ra­ti­ma, Ku­vaj­tu i Ka­ta­ru.
– I Ma­čej Ma­lenj­čuk iz Polj­ske je ob­ra­dio „Noć, noć“, sa­mo što se u nje­go­voj in­ter­pre­ta­ci­ji pje­sma zo­ve „Ostat­nia noc­ka“. Ne­vje­ro­vat­no je po­pu­la­ran i pri­je pet go­di­na upo­znao sam se njim, svi­ra­li smo u Var­ša­vi, bio mi je gost. Uzeo je mo­ju mu­zi­ku, kao i re­fren, ali je tekst na polj­skom pot­pu­no dru­ga­či­ji; li­je­po zvu­či, a vi­dio sam da je ura­dio i dva spo­ta ko­ji ima­ju vi­še od 20 mi­li­o­na pre­gle­da. Imam pu­no pri­ja­te­lja Po­lja­ka ko­ji ima­ju te­o­ri­ju da smo svi mi Ju­žni Slo­ve­ni za­pra­vo Po­lja­ci ko­ji­ma je go­re bi­lo hlad­no, pa smo si­šli ma­lo ju­žni­je. Ne­vje­ro­vat­no je kad odem u Polj­sku na pet da­na, pr­vi dan ni­šta ne ra­zu­mi­jem, dru­gi dan po­ne­što ra­zu­mi­jem... Oni sa­mo ima­ju ma­lo dru­ga­či­ji ak­ce­nat, ali vr­lo la­ko mo­žeš da uka­pi­raš o če­mu pri­ča­ju. Mo­žda ne baš sva­ku ri­ječ, ali po­sli­je tre­ćeg da­na ra­zu­mi­jem sve šta mi go­vo­re.


Sa „Čor­bom” na is­toj sce­ni

Pri­je če­ti­ri go­di­ne ste bi­li gost na kon­cer­tu „Ri­blje čor­be“ u „Are­ni“, po­vo­dom 35 go­di­na ra­da ben­da. Ka­kav je osje­ćaj bi­ti na is­toj bi­ni sa ben­dom iz kog ste svo­je­vre­me­no do­bi­li ot­kaz?
– Bi­lo je li­je­po po­ja­vi­ti se, bi­lo mi je dra­go što sam im bio gost. Bio je i Ču­tu­ra, on je svi­rao ne­ke pje­sme. Fa­lio mi je po­koj­ni Raj­ko Ko­jić.


Če­stit­ka
Šta će­te po­že­lje­ti se­bi, a šta či­ta­o­ci­ma „Da­na“ za No­vu go­di­nu?
-I se­bi i dru­gi­ma uvi­jek po­že­lim zdra­vlja, sre­će i lju­ba­vi, a za sve osta­lo mo­ra­mo sa­mi da se sna­đe­mo.